БИБЛИОТЕКА УМЕТНОСТ И КУЛТУРА

Ако бих морао у једној јединој реченици да напишем рецензију о књизи Саве Дамјанова Нова читања традиције, онда је сигурно да бих се вратио на сам почетак и на наш, унеколико, заједнички улазак у књижевност. (Мислим притом на читаву једну генерацију која се окупила око студентског књижевног часописа То јест и касније сазревала преко Књижевне речи...) Шта хоћу да кажем? Сава Дамјанов је од самог уласка у свет литературе у односу на све нас ВИШЕ и ДРУГАЧИЈЕ видео. (Нерв књижевног историчара у Саве Дамјанова – који се данас јасно види – први је уочио Милорад Павић, тада наш професор, који је био познатији као књижевни историчар неголи као писац.) Сава Дамјанов је, да покушам сликовито то да покажем, гледао књижевност са висине са које се све јасније види. (Кад кажем да је видео више, мислим на тај, унеколико, орловски поглед.) Ми смо, на пример, писали књижевну критику у време док Сава Дамјанов тражи токове књижевности... А кад кажем да је другачије видео, онда мислим на оно уочавање путева (у овом случају требало би: путова) којима би књижевност ишла да испред себе није имала „препреке“ (у најширем смислу те речи). Те „препреке“ (које су понекад националне величине) Сава Дамјанов ДРУГАЧИЈЕ види, и оно што смо ми видели као рукавац, Сава Дамјанов је јасно видео као могући ток српске књижевности. (Ја нећу да дајем наслов књизи Саве Дамјанова која се налази испред мене, али овде јесте реч о могућим токовима
– и о једноставно другачијој визији књижевности, да се послужим општим местом.)

      Не сећам се више у којој је и каквој прилици, којим поводом (знам да смо се стално одређивали према савременој књижевности и тражили њене корене), песник Душан Радак изрекао вредносни суд о Сави Дамјанову. Нешто као: кад Сава Дамјанов нешто каже, ту се више нема шта додати! (Парадоксално је да је управо читав књижевни рад Саве Дамјанова окренут против онога „чему се нема шта додати“: он би монолитност и непромењиво да доведе у питање...)

Миливој Ненин