БИБЛИОТЕКА УМЕТНОСТ И КУЛТУРА

Уметност и култура је жанровски и поетички најбогатија библиотека Службеног гласника. Иако све Гласникове књиге посредно припадају овој библиотеци, она је окренута ка истраживању традиционалних имодерних, апострофирању актуелних и препознавању нових тенденцији у уметности и култури. Оригинални ауторски и уреднички приступ, избор тема и дела, провокативност и иновативност, отварање нових перспектива писања и читања само су неке од карактеристика које ову библиотеку чине јединственом не само унутар српског говорног подручја, већ и шире.

Уметност и култура
Уметност и култура
О БИБЛИОТЕЦИ
УРЕДНИЦИ БИБЛИОТЕКЕ
Петар В. Арбутина, Никола Вујчић, Гордана Милосављевић Стојановић, Милка Зјачић Аврамовић, Маја Живковић, Татјана Чомић, Гојко Тешић, Бранко Кукић, Владимир Кецмановић, Александар Гаталица, Весна Смиљанић Рангелов / Ранији уредници: Јовица Аћин, Миодраг Раичевић, Наташа Марковић
Затвори
Колекција ПРОПЛАНЦИ ЕСЕЈА

УРЕДНИК: Петар В. Арбутина


Српска књижевност има лепу есејистичку традицију у дијалогу с песничком уметношћу, филозофијом и уметношћу уопште. Колекција би требало да буде антологијски увид у стварност српског есеја данас. Наравно, и у „разговору“ с традицијом трагаће се за блиставим тренуцима најслободније и најузбудљивије форме мишљења. Дакле, на дневном реду је есеј као заносна, очаравајућа стваралачка игра.

ИРЕАЛИСТИЧКО ДОБА
ИРЕАЛИСТИЧКО ДОБА
Српска књижевност од 1990. до 2010. – критичка пролегомена
Стојан Ђорђић
прво издање, 2015, 13,5 х 20 цм, 354 стр., броширан повез, ћирилица
ISBN 978-86-519-1620-8
715,00 РСД
679,25 РСД

Књига Иреалистичка књижевност Стојана Ђорђића представља први покушај књижевноисторијског са­гледавања српске књижевности на размеђу 20. и 21. века, пре свега главних еволутивних токова и промена на основу којих се тај период може издвојити као за­себна целина. Аутор полази од ширег друштвено-исто­ријског контекста и промена у свету и код нас (рушење Берлинског зида, пад комунизма, ратови на простори­ма бивше Југославије и њен распад, процес друштве­но-економске транзиције), нуди аргументе за вре­менско разграничење и описује поетичке промене у српској књижевности тога доба – од којих су најважни­је слабљење постмодернизма, напуштање миметичке поетике и прелазак на иреалистичку књижевност. Из­дваја процес естетизације и јачања аутономије књи­жевности као окосницу континуитета српске књижев­ности током целог 20. века, прати главне иновације у уметничком надахнућу, сензибилитету и поступцима обликовања и, најзад, назначује најзапаженије умет­ничке домете српских писаца од 1990. до 2010. године. У свом приступу, Ђорђић покушава да одржи кон­тинуитет с најбољом традицијом српске књижевне историографије, на коју се највише ослања и у коју уноси извесне иновације, као што су књижевнокри­тичка аргументација и конкретизација уметничких значења и естетских квалитета у одабраним књижев­ним остварењима, те пребацивање тежишта са стан­дардних књижевноисторијских структурних јединица (епохе, правци и писци) на поетичке промене и поје­диначна књижевна дела, која уједно постају кључни предмет истраживања, сазнавања и вредновања књи­жевне историје.

Comodo Verified by VISA MasterCard SecureCode Banca Intesa Beograd
©2009 - 2024 — Службени гласник РС