Студија Резервна култура др Милновића писана је разложно и аргументовано – реч је о веома озбиљној, разаберивој и захтевној слици једног облика имагинације који је оставио трага од раног авангардизма до потоњих последица авангардног искуства у српској књижевности и култури. То је капиталан подухват да се у том обухвату да важан допринос разумевању изазова, тријумфа и трагедије авангарде. Ни веће културе од наше не би се могле одрицати оног поља слободе који авангарда хоће за себе и оставља отвореним за све што је у томе не може следити, као што се и у ономе што авангарда не може мора видети ‒ не оно што је традиција већ то што је целина књижевности у култури, друштву, историји и вољи за опстанак нације. У мери у којој авангарда није разумела пропаст квазијугословенског друштва, у тој мери је њена побуна могла да нас упозори да нешто темељно не ваља у краљевини, а доцније и титовини. Резервна култура помаже да се приближимо најтежем питању од свих питања, оном о опстанку и немогућој будућности која није ни барбарогенијска ни поданичка.
Проф. др Александар Јерков
Неопходно је управо то што је Василије
Милновић својом монографијом учинио: непрестано подсећање на алтернативне дискурсе,
на авангардне поетичке експерименте, на револуционарни импулс конституисања књижевности.
И то не само као упорно и драстично авангардно преиспитивање граница уметности,
колико као нужно несмиривање авангардног духа и у савременом теоријско-критичком
мишљењу.
И све, опет, и више него одговорно, са јасном свешћу о српској традицији писања
и њеним превредновањима у српској авангарди. Не би ли се посредством (српског, европског,
глобалног) радикалног модернизацијског лика, а сада посредством – парадоксално
– историјске и „канонске“ авангарде, могле сагледати дубине традиције. Иако толико
пута до сада, можда ипак сада по први пут: авангарда, традиција, револуција, резервна
култура, неоавангардна „герила“, деконструкција, нове теоријске оптике, алтернативна
глобализација, илегални дискурси... Модернистички пројекат је одавно историјски
завршен, али – подсећа нас Милновић – не и његове перманентно будне и перманентно
радикалне модернистичке праксе.
Проф. др Драган Бошковић
Василије Милновић је својом књигом Резервна култура. Традиција и равна авангарда у контексту српске књижевности иницирао велику чарку авангардистичког типа у ономе што је тзв. канон модерне српске књижевности који проповедају књижевноисторијски нациољупци непризнавањем било каквог експерименталног радикализма унутар српске књижевности модернога доба. Да ли је авангардна култура резервна култура која се увек обнавља, васкрсава, на посве неочекиван начин – и намеће нам се као најживљи облик традиције српског поетског модернитета, или је реч о Милновићевом револуционарном обрачуну са новом српском књижевноисторијском парадигмом утемељеном на антиавангардизму? Милновићева студија је и полемична, и провокативна, и изазовна, у много чему рушитељска спрам онога што је класично схватање традиције књижевне уметности. Рукавица је бачена, расправа је пожељна – а да ли је и могућа, видећемо. Сукобите се, суочите се, уђите у дијалог или обрачун са Резервном културом Василија Милновића – студијом која је важан догађај и нове авангардологије и нове књижевне историографије.
Проф. др Гојко Тешић
Награда УЛУПУДС-а за графичко обликовање књиге на 66. Међународном сајму књига у Београду
.jpg)
.jpg)
