Хришћанско учење и модерна култура пети је и последњи том моје историје развоја хришћанског учења и на више начина постао је „Sorgenkind“, на шта су ме пријатељи (укључујући Алберта Ч. Аутлера и покојног Вилијама А. Клепша), упозоравали како лично, тако и у својим радовима. Планирање и први нацрт Хришћанског предања (мада не под тим насловом), започео сам четрдесетих година прошлог века, а моји најранији нацрти и скице сежу у педесете године. Све време био сам сигуран да садржај првог тома треба да почне описом периода после Новог завета, али нисам био сигуран где треба завршити пети том, посвећен модерном периоду. Амстердамска скупштина Светског савета цркава из 1948. дала ми је могући „terminus ad quem“, као и проглашење вазнесења Девице Марије папе Пија XII 1950. Али у тренутку када сам се спремао да објавим први том, који се појавио 1971, делатност Другог ватиканског сабора показала је да своју историју црквеног учења модерног доба, па према томе и читаво дело, треба да завршим тим догађајем.
(Из Предговора књиге)
.jpg)
.jpg)
