БИБЛИОТЕКА КЊИЖЕВНЕ НАУКЕ

Велики број непознатих песама Стевана Луковића у овом избору треба да послужи и као сведочанство о скрајнутости његовог песничког опуса, али и као намера да се слика српске поезије с почетка XX века у сваком случају мора ревидирати. Сувишним остаје, а оно је увек из домена непровереног, готово ирационалног, шта би било да је песник наставио да објављује своје необично музикалне стихове, у складу с иновативним ритмом стиха који је неговао, или куда би стигао српски песнички вокабулар да се у његовом сазвежђу нашло и низ необичних Луковићевих израза, метафоричних и синестезијских, тешко је и немогућно одгонетљиво. Али нека и ова слобода научне маште буде представљена читаоцу као доказ о необичном опусу песника више антологијских песама, уз већ познату „Јесењу кишну песму“, и „Драме у ноћи“ (која је прави мали версолошки експеримент с народним стихом), „Лов“, „Ноћне арије“, „Хладан ветар мртво лишће носи“, „Сетнице“, „За душиним летом“ и друге. Зоран Мишић је у својој Антологији српске поезије записао: „Стеван Луковић је најмузикалнији песник нашег симболизма.“