Краткоје написаније о спокојној жизни (1788) Алексија Везилића јесте прва збирка лирике у српској књижевности. Данас се ови стихове тумаче као вид критичког просветитељства којем уопште не смета што је испеван у два класична облика, хексаметру и сафичкој строфи, оним формама које су посрбљене у својој морфологији и које су изникле из традиције латинског световног песништва. Везилићева скепса, одлична баштина Стеријиној, извориште је тражила у чувеном јеванђеоском: „А каква је корист човеку ако сав свет задобије а души својој науди.“ Просветитељски је, коначно, и његов критички начин размишљања, сав у просторним а не временским координатама.
Смештајући простор човековог живота између две неумитне тачке (рођења и смрти), у жељи за спокојношћу као задовољством продужава га цик-цак линијом између опонентних парова врлинâ и манâ. На тај начин стављајући човека пред изазов слободе самоодлучивања. Друкчије казано и свесно хронолошки обрнуто: песник се одлучио да не прави идејну маску класицизма, већ да је оголи у обличју људског лица. Тако је изазвао људско биће да се супротстави својој духовној малолетности. Не би ли и то могло да буде обележје просветитељске поетике, оне критичког облика, дакле, живог проседеа нове традиције?
.jpg)
.jpg)
