Свако књижевно дело поседује потенцијал неограниченог броја тумачења. Колико ће од тог потенцијала бити реализовано зависи од знања, инвентивности и интелигенције тумача.
Захваљујући очигледној коресподенцији са другим књижевним делима, нека дела неталентованим тумачима пружају могућност шаблонског дефинисања, док друга, због чврсте логичке везе са светом реалности, омогућују банална тумачења везана за површински слој њихове структуре.
Међутим, постоје дела која својом различитошћу од других и својом унутрашњом логиком која указује на аутономију у односу на појавно, за баналне тумаче, представљају нерешив проблем, док су за талентоване истинска посластица и изазов.
Нема сумње да је дело Растка Петровића – чијем опусу је посвећена књига Царство граничног Василија Милновића коју је Службени гласник објавио ове године – једно од таквих дела.
Реч је о студији која, по речима аутора, представља „атипичан магистарски рад“ који, комбинујући тековине „неколико књижевно-културолошких теорија“ са „поетско-поетичким карактеристикама и новинама“ Петровићевог песништва, за циљ има „покушај заснивања једне естетике“.
Надахнут заводљивом мишљу Оскара Вајлда који вели да се „највиша врста критике опходи према делу просто као према полазној тачки за нову творевину“, Милновић не допушта себи да у слободи грађења те творевине одлута предалеко, призвавши у помоћ стару јеврејску причу која за наравоученије има да „неће бити онако како је записано, него онако како је протумачено“.
Свестан сопствене одговорности, аутор авантуру лутања царством граничног не ослобађа умерене, али и нужне контроле.
.jpg)
.jpg)
