АГОНИЈА КЊИЖЕВНОСТИ

Агонија књижевности Слободана Грубачића претреса кључна питања савремене теорије књижевности: Шта се, у времену које називамо својим, догађа с темељним појмовима књижевног света? Пропитујући радикалне поремећаје и дубоку релативизацију пет ослонаца уметности прозе ‒ аутора, наратора, јунака, читаоца и текста ‒ она осветљава не само сложене односе између писца и његовог јунака, наратора и читаоца већ и неизвесну судбину самог текста: живе песничке речи оковане словима.

Да ли књижевност, онаква какву смо некада познавали, нестаје у неодређености романа, у жанровској неизвесности поезије...? Да ли се њен смисао расипа у вишезначју, у одбацивању језичких стега, у експерименту и иновацији који књижевност избацују у орбиту исконске неизвесности, непрестано доводећи у питање све што је вековима веровала о себи ‒ своје постојање, своју сврху, сопствени разлог трајања?

Или је управо та агонија знак њене најдубље виталности? Знак непрестаног преиспитивања, обнове и развоја? Јер, како је тврдио Фридрих Ниче, стање борбе јесте стање највишег реда ‒ простор из ког се рађају нове вредности.