АВЕЉ

Неке смо смакли у сну. Готово да смо им учинили услугу. Јасно је да тамо нисмо имали лекара. Смицали смо их, дакле, прекидајући патње које не би имале никаквог смисла. Због уништених унутрашњих органа или неизлечивих рана. Само тројица, колико се сећам, приспела су вођена судбином која им беше јасна. Један је сматрао да је брат мога оца. Затворили су се у штали, њих двојица, да разговарају уз чашу вискија. Други је тражио Бога. А нисам заборавио ни трећег, старца са златним мамузама. Рече да је дошао да се сретне с мојом мајком. Али о својој мајци још нисам говорио.

*

Онај ко убије човека, меша се с њим заувек. Осам година након последњег романа, Алесандро Барико враћа се свом омиљеном вестерн жанру, односно варијацијама које доводе у питање саме темеље типизираног простора „Дивљег запада“ и препознатљивих јунака. Појам границе померен је овде на линију између видљивог и невидљивог, физичког и метафизичког, живота и смрти. Ако су простори својствени вестерну, као у филму Серђа Леонеа – бескрајне ливаде, градици са борделом и салуном, индијанска села, река слатке воде, вреле пустиње... – овај метафизички вестерн, како је сам Барико назвао свој роман, проширује причу ка дубоком осећању самоће једног шерифа, усамљеног у мноштву живописних ликова који су само синоними његовог болног доживљаја живота.