БИТАК И ВРЕМЕ

Брига се оснива у временитости. У кругу временитости, дакле, морамо да потражимо неко догађање које егзистенцију одређује као повесну егзистенцију. Тако се интерпретација повесности тубитка у основи показује само као једна конкретна израда временитости.

Зашто се човек повлачи у анонимно, безлично постојање? Због тога, сматра Хајдегер, да би избегао да се суочи са слободом и коначношћу егзистенције. Стога, циљ фундаменталне онтологије управо се састоји у томе да, полазећи од фактицитета свакодневног живота, развије значење егзистенцијалија и помоћу њих открије смисао аутентичне, праве егзистенције, оне која прихвата човека као пролазно, исторично биће и разуме смрт као најдубље и највластитије људско одређење.

Тако се егзистенцијална аналитика, која се бави облицима људске егзистенције, и деструкција метафизике, која се бави разлагањем целокупне филозофске традиције, пресецају у једној тачки – у откривању временитости као онтолошког смисла бриге, односно забринутости за опстанак као изворишта на коме почива човекова потреба за пројектовањем будућности. То је тачка од које би, према Хајдегеру, требало установити нови почетак неметафизичке будућности, односно одакле би било могуће пронаћи излаз из савремене кризе коју обележава нихилизам као стање човековог незавичајног боравка у техничком свету.