БОЖАНСТВЕНИ БЕЗБОЖНИЦИ 1

Инспирација за ум и љубавно шапутање за душу

Ево дела о уметницима који су живели и стварали у складу са постулатом да стварати уметност у савременом свету значи спасавати сопствену душу. Они о којима је овде реч (Габријела Мистрал, Гарбо, Распућин, Висоцки, Неруда, Ружевич, Мишима....), доказ су да „велики уметници заувек остају деца, а за децу је Христос рекао: Пустите децу да ми приђу.“ Есеји пред нама подразумевају да човек као духовно биће долази гладан на овај свет и ту свету глад ова књига жели да утажи. Ево прича о томе како је Тамара де Лемпицка разумела суштину сликарства тек када је схватила да је дух човечанства васпитан на млеку идеализма и лепоте, због чега су Мандељштамови стихови испунили глув и празан свемир словенском музиком, како су се код Кавабате подударили чудо говора и чудо стварања...

Овде су похрањене и приче о нежном пријатељству Милене Барили и Ђорђа де Кирика, светим сликама-ранама Надежде Петровић, спознаји Формана док је снимао Амадеуса да је Моцартова уметност била прозирна, савршена, тако невина да његов филм мора имати религиозни занос... Ово је и књига о списима Марије Кири који ће, похрањени у једној библиотеци у Паризу, бити радиоактивни још неколико хиљада година, о страсној љубави Ребеке Вест са овим просторима, о поезији Буковског што беше и олуја и плодна, величанствена река, као и написи због чега су генијални тонови Глена Гулда и Марије Јудине били божански прелети, као што је боја била света, сломљена светлост код Пикаса и материја која хоће да буде грех и љубав и нови живот код Фриде Кало. Ево дела за читаоце-ствараоце, што смисао налазе када зароне у животне дубине, светост сазнања, слатке капи росе у којима су светови чула, разума и духа...