ДАНИЦА

Остваривање је удес песме: нема певања у остварености. Љубав, која је остварена, то је уништена песма. Нема песме у остварености; то је идејни симболизам Дучићевог смера… Неостварена љубав је остварена поезија.

Радомир Константиновић (поводом поезије Данице Марковић)

„Као и људима, и књигама се прилази са извесним предрасудама. Нарочито када су то стихови које су жене писале“

Jован Скерлић, Тренуци, 1905.

Зашто је то тако? И да ли се нешто променило за ових стотину година? Питања је много, смисао је исти: Зашто у уметности писане речи прошлих времена има тако мало жена?

Почетак прошлог века, поред осталог, обележио је и већи број жена које пишу, од којих су неке показивале и стварне књижевне способности. Талас тих талентованих и еманципованих жена које су писале поезију, приповетке, романе, путописе, које су се бавиле филозофијом, сликале и ратовале, запљуснуо је обале наше културе и разбио се о стене критике и публике, распршио се у низ капљица и једноставно – нестао. Само неколико најснажнијих и највештијих успело је да одоли бурама и бродоломима новога времена и да преда зубљу онима које су их следиле, између два рата и даље.

Само је то и такво време могло да роди песникињу попут Данице Марковић; само је Даница Марковић знала да испише најтужније и најискреније елегије свог живота и да се својом судбином изједначи с грчком хероином.