ДЕСЕТ ПОРТРЕТА И ДЕСЕТ РАЗГОВОРА

Ова књига је резултат полувековног ангажмана Миливоја Павловића – некад истакнутог новинара културних рубрика, потом приљежног хроничара књижевног живота, а данас искусног универзитетског наставника у највишем академском звању (professor emeritus). Реч је о избору из око две стотине интервјуа које је Павловић објавио с најугледнијим југословенским и српским ствараоцима, највише из области књижевности. Најстарији овде заступљен разговор јесте онај вођен са Мешом Селимовићем далеке 1969. године, у време велике националне и међународне славе због успеха романа Дервиш и смрт. Следи букет интервјуа из седамдесетих година, а најмлађи је онај вођен с Добрицом Ћосићем пролећа 2014, неколико месеци пред смрт плодног романсијера и утицајног јавног радника.

Као што ће се читалац уверити, Павловићеви овде укључени интервјуи сведочанство су широких могућности које књижевни разговор – као повлашћени поджанр – нуди културној и литерарној реалности. Добар интервју с писцем опстаје, како се види, као посебан облик документарне књижевности. Није то никаква успутна, спонтана размена мишљења о свему и свачему, већ сложена „мрежа односа“ са релативно чврстом структуром, добро осмишљеним питањима, динамиком која се пажљиво контролише и специфичним укрштањем разнородних тематских и мисаоних елемената.

Добром интервјуу претходе дуга припрема и јасан циљ. Тек тада се новинар осведочује као драгоцен посредник између књижевника и читалаца, садашњих и будућих.

У Павловићеве разговоре у овој књизи уводи опсежна студија о историјској, теоријској, антрополошкој и комуниколошкој димензији књижевног интервјуа ослоњена на увиде у релевантну домаћу и инострану литературу, али и на сопствено дугогодишње новинарско и књижевно искуство у времену у којем је књижевност била важна.

                Радивоје Константиновић

Професор Миливоје Павловић, аутор важних дела из српске књижевне историографије, понудио је књигу с одабраним портретима и интервјуима у које уводи обимна расправа о стратегијама књижевних разговора под насловом „Гласови на ветру“. Метафорични назив уводног поглавља упућује на намеру да се размерно самосталном жанру уједно одреди посебан, пуноважан друштвени и књижевни статус кроз импресивни низ интервјуа-портрета.

Иако је развој технологије у нашем времену донекле променио начине вођења интервјуа, Павловићев рукопис потврђује да се друштвени и културни статус разговора за медије није много променио у унутрашњем поретку књижевности и културе.

За читаоца ових разговора значајна је ненаметљива обавештеност Павловићева. Изванредан стилиста, поуздани зналац наратолошких облика, све је подредио понирању у дело и узајамном зближавању с писцем, чак и ако су мишљења и погледи различити. Реч је о срећном укрштању добрих журналистичких алата и метода с онима које примењују књижевна историја, теорија књижевности и књижевна критика.

Знатан део књиге ослања се – осим на разговоре које је Павловић као искусни новинар водио за наше најугледније листове, пре свега за НИН и Политику – на грађу ископану из запретаних архива и породичне заоставштине писаца чијим се животом и делом бави. Уз аутографе рукописа од пре стотину година (попут сонета које је Скендер Куленовић писао као гимназијалац 1927), премијерно су презентовани фрагменти из личних дневника, затим преписка, предсмртне опоруке, посвете и веома ретке фотографије (од Црњанског преко Матића до Киша, од Селимовића и Бранка Ћопића до Добрице Ћосића). Овако обрађене, важне деонице из живота наших угледних стваралаца претендују на висок степен веродостојности.

Вредност и оригиналност ауторове књиге ваља истражити у уверљивом повезивању приказа друштвеноисторијских и културноповесних силница, али исто тако и у сувереној мултидисциплинарности приступа, научној иновативности и особеном језичком стилу.

Различити по форми, ови интервјуи обједињују најважније одлике књижевног разговора као сложеног литерарно-журналистичког поджанра.

                Слободан Грубачић

Традиција разговора/интервјуа у српској књижевности и новинарству дуга је два века. Почиње са Јоакимом Вујићем и његовим путовањима по Србији.

Познати су, потом, диспути Срезњевског са Вуком Караџићем. Чувене су неапољске дебате Љубомира Ненадовића са Његошем. Има и других.

Образац књижевнога разговора у чистоме жанровском смислу у српској култури изградио је Бранимир Ћосић. Његова књига Десет писаца – десет разговора стоји, до данас, као непревазиђени узор литерарног интервјуисања у најлепшем, полиморфном, трајном значењу те речи.

Жанр је, разуме се, у међувремену еволуирао, пре свега технички: радио, телевизија, интернет. Међутим, извор, корен, темељи интервјуа – у суштини откриће друштвено колико и духовно – ни у чему, нигде и никад се нису изгубили. Само су се тематски и формално, структурно разгранавали, умножавали суседства, оплемењивали циљеве.

У питању је многострука, вишезначна динамика, која се с временом пренела са саговорничког пољa на интервјуерско. Удвојио се, штавише изједначио, ауторски статус разговора.

Књига Миливоја Павловића Десет портрета и десет разговора на фасцинантан начин демонстрира овај смер, то јест савремено стање, жанровске обавезе и перспективе књижевнога разговора. Иако раздвојени и самодовољни, портрет и разговор овде се, у крајњем духовноме исходу сваког појединог текста, потврђују као јединство поверено откривању и расветљавању апсолута изабраних стваралачких личности – њиховога људског, друштвеноисторијског и литерарног постојања и деловања у времену (портрети) и самосагледавања поетичких, социопсихолошких, моралних основа њихових уметничких и мисаоних прегнућа (разговори).

                Јован Пејчић

Награда „Николај Тимченко“ за 2024. годину