ЕСТЕТСКА МЕТАКОМУНИКАЦИЈА

Кад се каже да се Антон Попович бавио књижевном компаратистиком, теоријом уметничког превода и проблематиком естетске метакомуникације, то су веома штури подаци о активностима овог прерано умрлог научног радника. Био је неуморан организатор научног живота и уз свог професора и касније колегу Франтишека Мике има највише заслуга што је Њитра постала једно од најпознатијих средишта научног истраживања не само у Словачкој и Чехословачкој већ и шире. Антон Попович и цео Кабинет за књижевну комуникацију и експерименталну методику почели су са радом у Њитри у слободнијој друштвеној атмосфери шездесетих година прошлог века када нису биле обавезне норме социјалистицког реализма и марксизма у науци о књижевности. „Братска помоћ“ која је на тенковима дошла у августу 1968. резултирала је и у тзв. нормализацији која је била у знаку поновног успостављања тих норми. Кабинет је у одређеном смислу био „поштеђен“ нормализације. Мико, Попович и остали и у мучним седамдесетим годинама настављали су своја теоријска истраживања и објављивали књиге без значајније марксистичке критике и самокритике. Кад је у седамдесетим годинама постала скоро обавезна критика структурализма, а мислило се пре свега на западну теоријску мисао, али и на млађи нараштај чешких структуралиста, од којих је већина отишла у емиграцију, и Антон Попович је упутио неке критичке опаске на структурализам, али то је било у тежњи чвршћег заснивања књижевне теорије на комуникационој и семиотичкој основи. Томе је он сам много допринео и већ под сенком и претњом тешке болести ужурбано је развијао теорију метатекстова, што је била добра основа за каснију теорију интертекстуалности. Његови сарадници из тог времена, а међу њих спадају и приређивач и преводилац ове књиге, и уредник ове едиције, памтиће га као неуморног организатора научног живота и свесрдног пропагатора књижевнонаучне школе из Њитре.

Михал Харпањ