ГАТАЊА ПО ПЕПЕЛУ

Књига је посвећена изгнанствима, прогањањима и логорима. Реч је о монументалном, јединственом, фасцинантном делу које у историји српске духовности, културе и уметничке праксе заузима кључно место. Гатања по пепелу јесте дело јединствено по много чему и у знатно ширем, европском контексту (документарност, структурна сложеност, историјска утемељеност, мајсторство обликовања приче...), стваралачки пројекат који је обележио српску књижевну мисао о злу, страдању и мучеништву, о паклу логора у којима су многи спасли своју душу бежећи у писање. Гатања по пепелу јесте књига која обележава епоху, али и дело које је Аћинов немерљиви дар српској књижевности и култури уопште.

                 Гојко Тешић

Уместо саучесништва у злочину, Аћинова понуда је, с Гатањима по пепелу, изгледа да се радије говори о оном другом, о својеврсном, ако се тако сме рећи, немилосрдном са-учешћу са жртвом. Прецизније, о томе да се упути или изнова упути „изазов немогућности опстанка“, да се пише из оног унутрашњег искуства заточеника које говори да излаза неће бити, да је логорски свет једини постојећи. „Писање је ту научити да се, без икаквог прибежишта, мисли сам самцит, очи у очи с немогућношћу да се буде сам и да се опстане.“ То писање можда и не омогућава преживљавање, али је једино упориште живота у царству смрти; можда и не штити од непосредних опасности, али нас, „будући и сâмо опасност, подстиче да издржимо у безграничним мукама и на безнадежност одговарамо сопственим опитима, загонетном позваношћу ниоткуда, понекад и с цинизмом, чак лакрдијањем, упркос трагичности људског опстанка“. Писање је ту један непоновљиви доживљај који читање ваља стопу по стопу да понови: да се изнова „усред пуне обузетости ужасом, мисли истина његових призора“. Ту се писање о ужасима логорског света неминовно претаче у писање из њих.

             Предраг Крстић