ХЕРМЕНЕУТИКА КЊИЖЕВНОСТИ

У збирци огледа о српској књижевности Милослав Шутић полази од идеје о могућности остварења херменеутичког круга, на начин на који је тај појам разумео Шлајермахер. У том смислу, текст књижевног дела сматра се првом, пресудном, неизменљивом чињеницом; тумачење се креће путем истовремено одређене и неодређене семантике језичких и знаковних структура књижевног дела; затим се, у контексту естетског доживљаја књижевног дела, до извесне мере разјашњава оно што је у њему загонетно. Пажљивом анализом текста и аргументацијом која узима у обзир традицију на коју се дело ослања, као и најважније судове о питањима које дело покреће, које су износили европски хуманисти и филозофи, аутор проширује круг сазнавања неких од највреднијих дела српске књижевности: народне поезије, Иве Андрића, Момчила Настасијевића и Бранка Миљковића.