ИСКРА

Рат је, како се често каже, „мушка игра“ али је, како се често ћути, и женска судбина. Далеко од „твораца ратова“, запенушалих националних бардова, ратника огрезлих у крви и зло а опет у свима њима постоји искра људскости, дефинисана патњом, болом живота и судбином оних који имају само себе и бескрајну веру у добро. Таква искра у овом роману Видосава Стевановића има лик девојке, жене која се потуца по фронту срећући се са чудним људима које је рат преобликовао према себи и својом демонском логиком их води у све веће тамнине подсвесног и нељудског. Искра нема своју нацију, њена домовина је „мали напаћени човек“, а памћење највећа казна у караказану рата у коме је свако и жртва и џелат истовремено. Ово је вероватно најискренији роман написан о рату на просторима бивше Југославије.

(Петар В. Арбутина)