ИЗМЕЂУ МУЗИКЕ И СМРТИ

Огледи сабрани у овој књизи посвећени су српским песницима двадесетога века, од Јована Дучића, Владислава Петковића Диса и Милоша Црњанског до Ивана В. Лалића, Љубомира Симовића и Стевана Раичковића. У песничкој артикулацији света и покушају да се језичком имагинацијом пређу границе видљивог простора и искоракне у метафизичко, код већине ових аутора појављује се музика, у различитим манифестацијама, као један од кључних носилаца лирске визије живота и смрти.

Одговарајући на херменеутичку дилему шта читалац поезије мора да зна, Ханс-Георг Гадамер присећа се Панове молитве из Сократовог Федра, којом Пан тражи онолико злата колико разуман човек може да понесе. Тако је и са тумачем, који треба да процени колико у свом читању песме може и мора да понесе. Тај интерпретативни терет знања није нимало безазлен и биће вредан само ако у читању сасвим ишчезне, стопивши се са поетичким и интимним искуством саме песме.