КАД СУ ЉУДИ ПОШЛИ ПО КЊИГУ

Прича о језику, разапета између ћутања и вриска

~

Кад су људи пошли по Књигу дебитантско је остварење из 1993, којим пољска нобеловка ступа на литерарну сцену. Препозната као прозаисткиња која, трагајући за властитим наративом, искорачује из доминантних књижевних токова деведесетих година, у првенцу који је освојио награду Пољског удружења књижевних издавача Олга Токарчук почиње да испреда тематске мотиве и утврђује стилске одлике који ће се развијати у каснијим њеним делима.

Овим романом, чије је прво српско издање објављено 2001. под насловом У потрази за Књигом, ауторка се обратила масовној публици, кријумчарећи у њему садржај за елитистичког читаоца и наговештавајући да истини можемо да се приближимо само онда када смо у покрету, што је мисао која има и религијско-метафизички, али и друштвени карактер. У бурној епохи XVII века, на трагу духовне историје која обилује тајанственим симболима и сликама, док Европу потресају промене и моралне кризе, група несвакидашњих путника, пасионираних проучавалаца филозофије и кабале, астрологије и хришћанске мистике, негде на француско-шпанској граници креће пут Пиринеја. Они трагају за истином садржаном у Књизи, која треба да отвори врата интуитивном знању и универзалној хармонији, параболи друге стварности, у којој ће сваки човек моћи да дохвати светлосно уже.

~

Књига ‒ сламање трансцендентног ћутања – откривење пуног смисла, који код Токарчукове добија материјалну димензију: пагинацију, фактуру папира, фонт и корице. Траже је Књиготражитељи или Братство – група утицајних грађана од којих свако другачије замишља тај одговор, јер другачије поставља питања. Једни га формулишу у оквирима медицинске науке, други су поклоници кабале, трећи су уметници. Свако садржи честицу истине, свако је „близу“. Мноштво људских одговора у опозицији је према тоталној истини Књиге. Олга Токарчук, гласноговорница коегзистенције различитих дискурса и неопходности неговања разлика, као да стаје на страну тих „различитих људских језика“ и „спорних граничних подручја“.

            (Катажина Кантнер)