КРАЉИЦЕ СЕРБСКЕ

Девојчица која је сањала да постане светица постала је узор свим девојчицама што сањају да стигну тамо где нико није. Да кроче где је забрањено, да буду где се не сме… Можда зато није канонизована… Или канон не признаје свете бунтовнице? Бог је, као и Душан, знао да јој улога царице боље стоји. Божанство на земљи, она која је наређивала да јој изнесу кревет у шуму да се тако одмара, која је јахала и борила се с мужем, корачала светом земљом и читала и преводила, имала је сувише самовоље и амбиције за просечну светицу.

Овако као света грешница дала је она наду свим женама да нема забрањене земље за наш пол. Да тамо где поред праведника могу да уђу и комунисти и лопови и блудници и бестидници, само зато што су мушкарци, може и једна жена, царица… Њен сан о женском манастиру најсмелији је сан једне жене која је чучала у царици. Сан прве праве српске средњовековне сифражеткиње…

Крочити на Атос било је много теже него се чак изборити за право гласа или школовања. То, уосталом, говори и чињеница да после ње ниједна жена није тамо крочила ногом поново.

Јелена, царица српска, најсмелија је жена коју смо имали, јер у другачију се најхрабрији Србин не би ни заљубио… Зато и прослављамо Лазара, а заборављамо Душана… Зато славимо пораз, а заборављамо победу.

 Исидора Бјелица