КРИВИЧНА ДЕЛА НЕПРАВОГ НЕЧИЊЕЊА

Кривичноправним нормама грађанима се по правилу намећу одређене забране: да убију, украду или учине какво друго злодело. Само изузетно њима се налажу извесне заповести, чињења, која се крше вршењем тзв. омисивних деликата – кривичних дела нечињења. И међу таквим делима могу се разликовати две подгрупе. У првом случају кривично дело остварује већ пропуштање каквог дужног чињења. Ако какав случајни пролазник види другога како се дави, па, и поред могућности да му без посебних ризика по себе помогне, то пропусти, одговараће за своје непружање помоћи. Како га, међутим, он у воду није гурнуо, њему се по правилу неће моћи приписати евентуална смрт дављеника, већ само пропуштање властите дужности да пружи помоћ лицу које се налази у непосредној опасности за живот. С друге стране, ако исту дужност пропусти родитељ у односу на своје дете, родитељу ће се моћи приписати не само пропуштање дужног чињења већ, ако наступи, и дететова смрт. Ова дела, тзв. неправог нечињења, подразумевају, дакле, одговорност за последицу коју носе нарочити субјекти, тзв. гаранти. Која су све то лица и под којим условима гаранти представља једно од најсложенијих питања кривичноправне догматике, и предмет ове расправе.