КРОЗ ПРОЗОР МАЛОГ ВОЗА

„Као дечак лета сам проводио код деде у Мокрој Гори. Са Крсманског потока, где је била дедина кућа, поглед је пуцао на Вијогор, Тусто брдо, врхове Таре, Шарган... Све су то висови чија је надморска висина већа од хиљаду метара, као бедем савијени око узане долине уз речицу Камишину. У тој удолини и по странама уз њу већи је део Мокре Горе, мада су неки њени засеоци стигли до под саме врхове Таре, а неки до обода златиборске висоравни.

Из тих дечачких мокрогорских дана неколико призора ми се најдубље урезало у свест: чобанска звона и довикивање жена које рано јутром крећу за стадом уз поток, пут Пањка, високе заравни под ливадама и пашњацима, потом илиндански вашар код мокрогорске цркве, па мистичне воденице на Крсманском потоку, удаљене од последњих сеоских кућа, на осами, утонуле у густо растиње, и изласци на Вијогор, један од највиших врхова Златибора, са кога се, за прозрачних дана, виде висови Дурмитора, Сињајевине...“