ЛЕЊИН

Лењин је био велики бициклиста, филозоф, путник, шаљивџија, спортиста и криптограф. Ако нешто није био, онда није био пријатан саговорник, али ако Бог тамо, на небесима, пожели да уз партију шаха претресе политику или најновије вести, с ким би осим с Лењином могао да разговара?

Приповедати о Лењину исто је што и приповедати приче из Хиљаду и једне ноћи. Осим магије и тајни, у свим тим причама постоји и логика: неумољиво „ако... онда...“.

Ако верујемо да је Лењин сам-самцат организовао револуцију у Русији, онда морамо веровати да је он сам-самцат окончао светски рат.

Ако сматрамо Лењина хакером који је срушио историју, онда морамо допустити да историја није савршена и да јој је потребна стваралачка де­струкција.

Ако се одричемо Лењина из истог разлога због којег неке професоре математике не пуштају у казино – јер пречесто добијају, онда ни сами не желимо да победимо, него се још испоставља да смо на страни власникâ казина, а не оних који желе да претворе њихове институције у обласне домове пионира.

Срушите све статуе и забраните помен његовог имена – историја и географија ће саме поново генерисати „лењина“.

КО ЈЕ ТО ЛЕЊИН? Он је ви.

И као што пише над гробом архитекте Кристофера Рена:

„Читаоче, ако тражиш споменик – само се осврни око себе.“

У овој књизи бољшевички вођа појављује се као чудноват човек – весео, хистеричан, поетичан, сентименталан, прорачунат, поу­здан, бескрупулозан, самоуверен, брижан, самовластан, кадар да буде аутоироничан, самозаљубљен, оштроуман и харизматичан; његове животне навике не изазивају ни најмању симпатију – али и такaв је невероватно атрактиван; необичан је и егзотичан у свему – чак и у својој вулгарности, чак и када посматрача шокира то што се понаша као какав Фома Опискин; Валентинов јасно преноси ту дистанцу која дели његовог клијента од даровитих, паметних, скептичних – али обичних људи. Лењин је баш попут бића из некакве више расе, које врши интелектуални пресинг на људе око себе, чак и када износи очигледне будалаштине. Не либи се полемичког приступа који би се могао показати и као крајње безочан – па тако пујда Вале­н­тинова на Плеханова, користећи врло личну информацију коју је од њега добио, и то само зато што околности дозвољавају такву прљаву борбу. До најситнијих појединости видимо како тачно функционише механизам „ограђивања“ од бли­ских, „својих“ људи: Лењину је својствен непријатан манир да у приватни живот преноси политичке, па чак и филозофске, симпатије и идиосинкразије и пошто малтене психопатолошки није у стању да пријатељски комуницира са људи­ма који не деле његове погледе на политику и филозофију, Лењин се за дан-два из зани­мљивог саговорника и доброг друга претвара у типа који у човеку буди жељу да га удари.