ЉУДСКО ЛИЦЕ БОГА

Полазећи од става да је значај иконе, пре свега иконе Христа, немерљив, будући да она „на видљив и опитан начин сведочи да је Бог Логос, ради нашег спасења, истински постао човек“ и да је, у систему Светог тројства „Исус Христос самооткривена Истина и икона Бога невидљивога“, а да теме теологије иконе, њене вишедимензионалности и места у животу хришћана нису систематски и суштински обрађене са православне тачке гледишта – владика Јован се одлучује на покушај да овај недостатак исправи и богаћењу православне теолошке мисли понуди свој несебичан допринос.

Позивајући се на Свето писмо као на исконску и исходишну тачку свог разматрања, у складу са освештаним концептом библијске нумеричке симболике, он феномену и значају иконе прилази из седам углова, у седам поглавља овог вредног рада.

У првом излаже изворе теологије иконе и даје преглед њеног поимања из православне перспективе; у другом се суочава са богословским и уметничким проблемом могућности иконичког изображавања Исуса Христа, Пресвете Богородице, анђела и светитеља; у трећем залази у богословску димензију у њеном исконском смислу, обрађујући тријадолошке аспекте дијалога иконобораца и иконопоштовалаца; у четвртом нас суочава са тајном чудотворне моћи светих икона; пети посвећује продубљивању богословске интерпретације светих икона и класичној иконофилској апологији иконопоштовања; у шестом уводи антрополошку димензију тумачења светих икона, осврћући се и на њихов педагошки, дидактички и анагошко-сотириолошки значај; да би у седмом делу проговорио о иконама као „живим спонама“ човека и Бога, крунишући свој рад широм визијом вредности, будућности и светости хришћанске културе.