МОДЕЛИ И ДИСКУРСИ НАУКЕ О КЊИЖЕВНОСТИ

Пред читаоцима је антологија новије словачке науке о књижевности, прва такве врсте и таквог обима на неком страном језику. Сваки антологичар мора да рачуна са одређеним ограничењима која не може избећи. Сам атрибут „новија“ може да означава шири или ужи временски распон. Ову антологију чине текстови који су настајали у временском распону од шездесетих година прошлог века практично до данашњице. Међутим, корени модерне словачке науке о књижевности сежу до тридесетих година прошлог века, откад, у ствари, почиње модернији теоријски и методолошки приступ питањима књижевности и културе уопште. Иницијативе потичу од руске формалне методе и структурализма – да овде поменем само Јана Мукаржовског и Романа Јакобсона (који је у међуратном периоду живео и деловао у Чехословачкој). Руску формалну методу и структурализам је још тридесетих година у Словачкој пропагирао Микулаш Бакош, са којим ова антологија и почиње. Може се рећи да је база избора за ову антологију, у коју је уврштено 37 студија од 30 аутора, био у већој или мањој мери структурализам. Историја структурализма у словачкој науци, такође и у чешкој, била је веома бурна, пролазила је кроз велике осцилације, од одушевљеног прихватања преко идеолошког проскрибовања (педесете године), од ревитализације шездесетих година до поновне негације седамдесетих. Ипак, ова теоријска и методолошка нит није прекинута, мада је само једна од нити у новијој словачкој науци о књижевности. Дијапазон аутора је и генерацијски широк: од Микулаша Бакоша (1914–1972) до Бранислава Худеца (1982–2015), па је разумљиво да се и у текстовима може пратити и ослонац на новије трендове у светској књижевној теорији и методологији, нарочито после отварања према западној науци и лакшег долажења до књига са Запада.

Михал Харпањ