МОЈИ

Сећање те мири с одласком, а истовремено те шаље у нетрагом ишчезлу прошлост, шеретски те притом уверавајући у бесмртност. 

 *

 Нешто ти се чини ситним и небитним, па опет, враћаш се тим отпацима што тако мило светлуцају. Моју својину чини мноштво људи, живих и мртвих, много драматичних сцена и безвезних сценица. Чини је нечија реченица, не нужно потресна, понека ситуација, можда и безначајна… Где то, беше, било? У оном кафеу код Чистих језера, који већ одавно не постоји (и осветли сећање на пијандуру за суседним столом), у метроу између станица Спортивнаја и Универзитет (преко пута себе видим путника – на кога ли личи? На мог деду, кога нисам ни упознао?). Све је прецизно, као у филму. Сећање може у прах да претвори јучерашњи дан, али ће изненада скинути прашину с давно преваљених путева ‒ и они те више не напуштају. Памтиш све: звуке, мирисе, боју, општи план и топографију догађаја! Какво мучно и какво радосно лудило!

Искрено и горко, документаристички и лично, као у претходној књизи Албум без фотиографија Сергеј Шаргунов описује круг свога сећања, људи и догађаја који су се задржали у памћењу, као детаљи и епизоде без којих живот не би постојао у истинској пуноћи. Онај писац који успева да нађе велике речи за мале људе и мале речи за велике људе је нашао меру живота и своје књижевности. Не постоје границе, све је прича и све је живот јер су сви „моји“.