МУЗИКА, СМИСАО И БЕСМИСАО

Постоје пијанисти чије је свирање до те мере предвидиво да ако би се случајно онесвестили, то би било добродошло подстицање пажње. Фишер је умео са сваким тоном да донесе изненађење; он би вас узнемирио својим слабим живцима, или би вам се од његових детињарија дигла коса на глави (на пример, у његовим чудним каденцама!). Постоје пијанисти који се као паразити прикаче за неку композицију, или концертне хијене које прождиру ремек-дела као да су лешине. Фишер је био од оних пијаниста који дају; он је умео да издише ваздух и саветовао је својим ученицима да сваког јутра вежбају издисање. (Удисање, говорио је, то је лако.)

***

За већину извођача и практично за било коју врсту концертне публике нашег доба музика је веома озбиљна ствар. Од извођача се очекује да се издаје за хероја, диктатора, песника, заводника, чаробњака или беспомоћног посредника надахнућа. Извођење комичне музике тражи таквог извођача који ће имати храбрости да изазове мање страхопоштовања и да себе не узима одвећ озбиљно. Комичну музику може уништити и сасвим обесмислити „озбиљно“ извођење. Она много више зависи од извођачевог приступа него један алегро ди бравура, ноктурно или посмртни марш. Треба поседовати посебан дар да би се комад одсвирао на хумористичан начин.

***

Не одајем никакву тајну кад кажем да се приликом продукције снимака уживо скоро увек обједињују погодности концерта с погодностима студија, у трагању за спојем или нагодбом између ова два света. Но ипак, упркос свим предострожностима, могло се десити да присутни слушаоци покваре овај подухват. Током протеклих година сећам се мојих концерта на којима је плакала беба (Јапан), лајао пас (Њујорк), маукала мачка (Цариград), слушалац пао у несвест, настран човек тапшао на најнемогућијим местима, и нестала струја, гурнувши нас све у мрак.

Из књиге Музика, смисао и бесмисао