НАЧЕЛО СУПСИДИЈАРНОСТИ И ЕВРОПСКИ СУД ЗА ЉУДСКА ПРАВА

У овој монографији анализирана су релевантна питања у вези са начелом супсидијарности – важним начелом у функционисању Европског суда за људска права. Аутор је напре истражио шта је то супсидијарност и како се она развијала ван контролног механизма Конвенције да би се могла упоредити са супсидијарношћу у оквиру контролног механизма Конвенције. Такође, аутор је утврдио када се супсидијарност први пут јавља у пракси Суда, колико често се јавља у пракси и са којим последицама, као и које правне инструменте из Конвенције и сопствене праксе Суд користи као израз начела супсидијарности.

Посебна пажња посвећена је начинима на које се супсидијарност манифестује у  односу између Суда и других заинтересованих актера у механизму заштите који успоставља Конвенција. Супсидијарност условљава надлежност Суда, поставља границе контроле и одређује границе до које Суд прихвата да интервенише у националне правне поретке када обавља своју контролну функцију. Суд начело супсидијарности користи као штит – да би ограничио поље и начин свог деловања и тиме се заштитио од критика држава чланица, али и као мач – средство које даје основа да нападне неправду коју је уочио и да интервенише у циљу ефективне заштите права.