НЕСВЕСНО КЊИЖЕВНОСТИ

Кордић, заправо, одступа од класичних образаца филозофије књижевности утолико што у истом гесту нуди другачији поглед и на књижевност и на филозофију. Тај „другачији поглед“ не претендује на нерефлектовану оригиналност која изниче ни из чега. Напротив. Овде је реч о упорном, зналачком читању како теоријских, тако и књижевних фасцинација, али без унапред датих рецепата које нуде морал, онтологија и психологија. Отуд антифилозофија и несвесно у књижевности. Још једном је, међутим, од пресудног значаја поновити да префикс „анти“, односно „несвесно“, немају код Кордића негативан предзнак, већ упућују на измењену перспективу. Промена угла гледања, наиме, може бити минимална, може бити готово неприметна, али колико год била мала, она производи немале учинке. Зато у поглављу „Хипертелија означитеља“ Кордић говори о атому језика, уводећи, на Лакановом трагу, нову двосмисленост. Наиме, из дилеме да ли је означитељ твар, да ли је, дакле, означитељ материјална величина, улазимо у дилему о природи језика: да ли је атом језика материјалног порекла, или није? Ако није, којем регистру бића он припада? Ако јесте, где му је почетак? Најзад, ако уопште постоји таква дилема, а Кордић са Лаканом показује да постоји, у којој мери се човек као политичко биће одређује преко језика, односно да ли се аристотеловска логика на овом ломи, прелама, остаје читава, или се измешта из својих миленијумских калупова? Проблем политичког, дакле, присутан је и у овом Кордићевом тексту, али се политичко готово никада не изражава у експлицитним политичким појмовима, већ му се прилази из перспективе књижевности, дакле као ономе што је увек већ прерађено некаквим литерарним искуством. Било би погрешно рећи да је, ако следимо предложену логику, искуство књижевности примарније од искуства политичког – то, наиме, не тврди ни сам Кордић, нити би логика његових извођења допустила такву једну тврдњу – али постоји једна управо неодољива црта у Кордићевој вери у књижевност као у величину која конституише темељно човеково искуство у сусрету са светом. Без политичког, или барем без свести о политичкој условљености нашег искуства, немогуће је мислити свет. Али такво мишљење лишено књижевности нужно је редуковано и поједностављено до идиотизма. Зато би се, без превелике бојазни од претеривања, могло рећи да је за Кордића књижевност својеврсни егзистенцијал без којег би наше искуство света било неизлечиво сиромашно. Несвесно књижевности моћна је филозофско-књижевна творевина која, без икакве сумње, чини част овоме језику и овој култури.

Иван Миленковић