НОВА ДУХОВНОСТ И СЦИЈЕНТИЗАМ У 21. ВЕКУ

Веза између човека и Бога више није онтолошка веза, реторичка молитва, сакралност језика, већ директна илустрација апостазије. Деловање и делање, у духу или изван њега, више нису покушај да се досегне спокој мудрости већ дезинтеграција смисла. Свет који окружује човека није стварност, него привид, илузија. Богови су нестали иза спољних физичких појава. Миша Васић је у овој књизи кренуо ка поновном откривању смисла и скривених законитости појава. Зато се његово на први поглед хетерогено интересовање усмерава ка широком распону тема: од интегрисаног појединца до руског космизма, друштвених мрежа, трансхуманизма, сцијентизма и мита о Атлантиди, све до хомогене мисли сцијентистичке провенијенције и обавезе.

Овакве књиге и мислиоци овог профила нису последица друштвених и научних инцидената новог века, већ нов начин постојања мисли, мислећих људи и свих оних одговорних интегрализму индивидуалног и колективног постојања Истине. Зато што нам је нови век, поред пословичне збуњености и агресивне глупости и просташтва, донео нешто много опасније – поузданост не-коначних изјава, коју брзо смењује примењена непоузданост коначних изјава и судова, половичних истина и непоуздане научне савести и људске одговорности. На основу Олберсовог парадокса, и ноћу би требало да живимо у дневном сјају, свемир се шири, звезде се удаљавају једна од друге и удаљавањем губе своју светлост. Ова књига је покушај да се досегне удаљена светлост и блиска мисао, да се поставе нова питања у времену коначних одговора.