НОВИЈЕ ТЕОРИЈЕ ПРИПОВЕДАЊА

У књизи је приказан читав низ новијих теорија приповедања (у некњижевним и књижевним дисциплинама) са циљем да се покаже како оне мењају наше разумевање не само уметничких већ и неуметничких облика у прози, као што су биографија и историјски списи. Дате теорије Волас Мартин упоређује и вреднује помоћу понављања која упућују на исте примере: Срећу Кетрин Менсфилд, Кратки срећни живот Франсиса Макомбера Ернеста Хемингвеја и Доживљаје Хаклбери Фина Марка Твена, и низ прича заснованих на фолклорном мотиву поново плаћеног љубавног поклона.

Мартин у уводном поглављу прво описује теорије прозе које су биле утицајне у америчкој и енглеској критици пре шездесетих година XX века, а затим износи теоријске развоје прошле генерације, у периоду у коме је предмет проучавања наратива стекао међународни и инердисциплинарни значај. Средишња поглавља прате промену од структуралне анализе заплета до обухватнијих приступа наративном дискурсу, реадер-респонсе критике и проблема интерпретације.

Мартин такође посматра формалистичке, структуралистичке и семиотичке теорије у односу на шири контекст традиционалне критике и алтернативних приступа тумачењу. У закључку разматра начине на које наративи могу да превазиђу теорије које се користе у њиховој анализи и тешкоће са којима се критичари и филозофи сусрећу у покушају да одреде термине као што суприповедање и проза. Читав низ тематски подељених библиографија омогућава посебан увид у новије радове из теорије наратива. Због живог и јасног стила књига Новије теорије приповедања биће добро дочекана у круговима свих студената прозе и критичке теорије.

Волас Мартин је професор енглеске књижевности на Универзитету Толедо. Дипломирао је на Оберлин колеџу, магистарску тезу одбранио на Станфорд универзитету, док је диплому доктора наука стекао на Универзитету Лондон.