О СУШТИНСКОЈ ХЕТЕРОГЕНОСТИ БИЋА

„После истине, ничег лепшег од творевина маште. – Тако је написао шпански песник Антонио Маћадо(1875–1939), који ће једне кишне вечери умрети у нарочито болном изгнанству, у француском сеоцету, надомак шпанске границе. А до краја његовог живота, песничким делом му је провејавала поетска, филозофска и морална рефлексија, која је фигуру песника удвостручавала фигуром мислиоца. Импулсиван и скептичан мислилац, Маћадо је приврженик апсурда, који је при томе танани познавалац Платона, Лајбница, Хусерла и Хајдегера. Апсурд је овде феноменолошки инспирисан и класична метафизика се дружи с језичким играма. Филозофија и поетика узајамно се прожимају да би појмом „суштинске хетерогености бића“ показале у којој мери је модерни субјект, од самог свог почетка, обележен другошћу која га заснива и истовремено дереализује. Маћадо је мислилац муњевитих увида, баш као што је песник далекосежне имагинације.“

Александра Манчић