О ВИЈОНУ И ХЕЛДЕРЛИНУ

Службени гласник је 2009. године, у књизи под насловом О Вијону и Хелдерлину, објавио два есеја Сретена Марића, посвећена поезији двојице великих европских песника.

На први поглед чуди спајање есеја о делима једног Француза и једног Немца, који су живели у различитим историјским и књижевноисторијским епохама, и чије биографије, посматране из позитивистичке перспективе, немају готово ништа заједничко.

На суштинску и дубинску сродност Вијона –  како истичу његови биографи: „битанге, мангупа, протуве и вуцибатине“,  чија поезија, пуна жестине и тежине суровог живота у себи крије темпирану бомбу људскости – и Хелдерлина, усамљеника који у античком миту тражи и захваљујући непоновљивом таленту проналази  постојбину сопственог духа – први је, међутим, у историји српске књижевне мисли скренуо пажњу генијални Станислав Винавер, човек који је, више него било који српски мислилац, био кадар да у промишљању уметности сједини велику ерудицију и несвакидашњи песнички талент. Способан да као врхунски песник споји наоко неспојиво, Винавер за Вијона каже: „Пропао је негде на џади, као и Хелдерлин“ и тако  проналази сродност и у начину на који су два велика песника – Вијон под неразјашњеним околностима, вероватно убијен у неком обрачуну, а Хелдерлин у лудници – оба трагично завршили.

Сретен Марић, човек који је каријеру посветио тражењу поетског јединства и поетске суштине који се крију иза површинских различитости, у делима Вијона и Хелдерлина нашао је за свој рад прворазредни подстицај.