ОФРЉЕ КРОЗ ИТАЛИЈУ

Анри Кале, један од „разбарушених“, неконформистичких писаца француске књижевности XX века, коначно излази из заборава у који га је протерала књижевна мода. Чудновати путник, проницљив колико и лењ, кога више занима свакодневни живот од музеја и споменика, води компликован живот, пун тегоба, бавећи се свакојаким занимањима. Пише за разне часописе, међу којима је и Камијев Combat, и објављује више од двадесет дела, већином код Галимара.

Воз, ноћ, неизвесности и еуфорије послератне Италије, мали детаљи у којима искрсавају одломци живота, у средишту су дневника с кратког путовања по Италији, који нам Анри Кале предаје у руке. То махнито јурцање по Италији подсећа на смењивање снимака, чудесних и ухваћених као у магновењу.

Благонаклон и дрзак, час одушевљен, час малодушан, писац-путник Кале – човек вишеструких и сложених идентитета – креће се по овим страницама попут јунака неког филма Жака Татија. Из његове немарне озбиљности, из његове парадоксалне нормалности искачу, као из претрпаног кофера неког расејаног туристе, меланхолија и осмех. „Путовања су мање-више узалудна зато што увек путујете са самим собом, са истим мислима, истом прошлошћу, истим невољама, истим стањем ума, истим погледима на ствари и људе. Где год да се нађете, никад нисте сами.“