ОТКУЦАЈИ ДРУГОГА

Суштина човјека је у томе да му је у његову бивствовању стало до самог тог бивствовања. Брине га властито бивствовање, али не у смислу преживљавања. Кад ми је стало до властитог бивствовања, бивствовању се свагда већ и отварам. Не само властитом него и бивствовању као таквом. Разумијем што значи бити, што значи то да јесам и да све што постоји јесте. Човјекова отвореност за отвореност бивствовања свакога од нас поставља у простор бивствовања, поставља у чистину или крчевину из које сјаји свијет унутар којега обитавамо. Не свијет у значењу свеукупности или цјелине свега што јест, него свијет као свјетлост што освјетљава све ствари свијета. Тек из разумијевања бивствовања происходи могућност објашњења овог или оног бивствујућег, његовог смјештаја у наш, људски амбијент…

Тако пише аутор у уводу у свој, после Секстанта (скица о духовним темељима свијета) из 2010, нови окрепљујући филозофски напор, компонован готово као приповедање, о питањима у распону од екологије и психологије до политологије, и до учења о лепом и добром...