ПАУЧИНА

Мртви су јемци, шаптаци и пророци. Једини сведоци и последњи саговорници.

Добро је, заиста је добро што не морам измишљати. Догађаји које ми Искра преноси – свеједно ми је да ли то заиста чини или ја са собом разговарам – иду природним редом, не морам смишљати драмске заплете, намештене сукобе, ексцентричне личности и фабулу која се заплиће да би се расплела.

Напокон, приповест је готово увек паметнија од приповедача.

Мој бивши занат, којим се не бавим зато што не могу колико и због тога што се овде безмало ништа не догађа, научио ме је  записивању, никако измишљању или преписивању измишљеног. Тако је најсигурније и најпоштеније. Интерпретације, преуређивања грађе и тумачења спадају у есејистику и пропаганду, а од тога сам побегао главом без обзира, између осталог.

Јер у тим распршеним, распусним и дивљим речима које се размењују тамо доле без разлога и смисла крију се клице новог рата.

У њима се конзервирају, из њих ће проклијати кад куцне њихов час.