ПИСМА – 1816–1849

Шопенова писма, писана током читавог његовог живота, још једна су потврда како су заправо неулепшани животи великана заправо били. Оно што касније добије ореол митског, у свакодневном животу који се у животу великих људи зове тренутак садашњи, углавном је испуњено обичним људским осећањима на граници цинизма и суревњивости.

Двадесет година у Пољској, седамнаест у Паризу. Није изненађење што овде нисам ништа посебно, нарочито пошто не знам њихов енглески језик. Они не торочу док свирам и свуда лепо говоре о мојој музици. Али то не важи за моје „патуљке колеге“ које су они овде навикли да приказују. Ради се о томе да ме они сматрају неким аматером који ће ускоро посати grand seigneur због тога што носим чисте ципеле и не делим им посетнице на којима пише да дајем часове, свирам на вечерњим за­бавама, итд.

Шопен, 255. писмо

Тако да сам овде срећан колико себи уопште смем да дозволим. О музичким те­мама овде нема ни говора. Немам нимало мотивације, изгледам као магарац на маскарди, или као виолинска жица Е залутала на виоли. Забезекнут сам, обмањен, искочио сам из зглоба потпуно.

Шопен, 259. писмо

Ти си моје старо чембало на којем су време и догађаји свирали свој суморни тре­моло. Да, два стара чембала. Мада ћеш се ти противити да будеш у таквом друштву. Ово говорим без омаловажавања њихове лепоте и виртуозности. Најгоре од свега је што нас је направио највештији мајстор, неки Страдивари sui generis, кога нема више међу живима да нас поправи. У трапавим рукама не производимо нове тонове, а у жудњи за виртуозом у себи гушимо све оно што нико од нас не може да извуче. Што се мене тиче, једва дишем...

Шопен, 260. писмо

Кажи Лараку за стан. И да ћу му писати. И послати му новац, или лично доћи. Кад бих само знао да ћу у Паризу преко зиме имати шта да једем.

Шопен, 262. писмо

Када бих био здрав, са два часа дневно бих имао довољно да угодно живим до смрти. Али, слаб сам. За три или четири месеца ћу појести све што имам. Уколико будеш нашао неки стан, не изнајмљуј га без писменог уговора и пре него што откажеш стари.

Шопен, 267. писмо