ПИСМА БЕЗ АДРЕСЕ 3

Тако је код нас, а ни у свету није веселије. Демократија, слобода медија, људска права... Несрећне речи, принуђене да изражавају оно што не садрже и у шта не верују. Речи су у тежем положају од обесправљених и поробљених људи: сурово експлоатисане од моћника, у немогућности да се бране, изнакажене по пророчанству из Орвелових романа. Катастрофално стање у Ираку, Авганистану, Либији и Сирији исход је борбе за увођење демократије, што на управо одржаној конференцији у Лондону нико не рече.

Искушење бекства је трајни изазов људске врсте. Свако би, кад би имао куд. Том зову не ваља давати конкретне поводе и рационална оправдања. Погонска снага најновије бежаније је очај. Још један велики песник, Хелдерлин(1770–1843), у роману Хиперион, овако слика положај земаљског сужња: „Благо ономе у кога једна стварна, жива земља улива радост и храброст. Што се мене тиче, кад ми помену моју отаџбину, као да ме гурну у каљугу, а изнад главе ми се затвори поклопац мртвачког сандука“.

Кроз Европу се вуку преживели лешеви, са мртвачким ковчезима на раменима.

Милован Данојлић

Књижевна награда „Григорије Божовић“ за 2018.