ПОЕТИКА КЊИЖЕВНОГ РАЗГОВОРА

Шта је, уопште, разговор? Како је он могућ? Ко све, шта све и на какав начин учествује када се разговор догоди – које су претпоставке његовог заснивања? Када и чиме међуљудска комуникација надраста просту размену вести и претвара се у дубљи сусрет двају бића, две свести, два животна, душевно-духовна плана, постајући – разговор?

Из општости ових питања изводе се све специфичности књижевног разговора као самосталног жанра у систему документарно-уметничких врста књижевности. Књижевни разговор конституисао се, наиме, и постоји као облик који сопствену многочлану структуру успоставља особеним укрштањем разнородних тематских и аналитичких елемената више жанрова литерарног и мисаоног стварања: аутобиографије, дневника, мемоара, поетичког самоосветљавања, личних осврта на узоре и културну традицију, на стваралаштво савременика...

Поетика књижевног разговора као самосталног жанра овде се књижевноисторијски излаже и теоријски формулише на једин-ственом примеру књиге Десет писаца – десетразговора Бранимира Ћосића, код Срба првог и до данас најбољег дела у том домену.