ПОЛИТИКА ТРАГЕДИЈЕ

Теза о инхерентној политичности трагичког жанра можда није предмет консензуса, али је зато свакако предмет средишње контроверзе у савременом проучавању трагедије. У ком смислу се може рећи да је грчка трагедија политички жанр и шта уопште значи тврдња да један књижевни жанр врши политичку или идеолошку функцију? На који начин је трагедија условљена друштвеним оквиром Атине 5. века, и посебно институционалним оквиром Великих Дионизија, градског фестивала на којем су трагедије приказиване? Ако се и може тврдити да трагедија покреће витална политичка питања атинског друштва, на који начин она та питања артикулише и у каквој вези стоји са другим савременим дискурсима, укључујући реторику? Да ли трагедија само репродукује доминантну идеологију или је подрива? Како је могуће да драмске представе, које су део државног култа, буду суштински субверзивне? Напослетку, какав утицај друштвена укорењеност трагедије треба да има на методе њеног тумачења?

Десет текстова садржаних у зборнику Политика трагедије, из пера најзначајнијих савремених проучавалаца грчке трагедије, део су дугогодишње полемике о овим и сродним питањима.