ПОМАЦИ, УЧЕШЋА, УЧИНЦИ: ПРИВРЕДЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ, РЕПУБЛИКА И ПОКРАЈИНА 1952–1990.

Релативно мале разлике у секторској структури регионалних привреда друге Југославије, односно мали утицај тих структурних разлика на разлике у ефикасности „региона“ (република и покрајина) може се објаснити тежњом носилаца макроекономских одлука у свим регионима да имају све што има и Федерација, како би „једног дана“ региони могли да функционишу као самосталне суверене државе. При том, заокруживање привредне структуре вршено је, као и на југословенској равни, по обрасцу социјалистичке индустријализације. Тежња за самодовољношћу, у условима непостојања ни снажне економске побуде нити принуде која би водила радикалнијим структурним променама, водила је, поред осталог, и саморепродуковању почетне привредне структуре региона („мало више истог“): по закону инерције, у амбијенту у коме преовлађују полунатурални, технолошки и волунтаристички („договорни“) критеријуми инвестирања, где нема иновативности а снажна је аверзија према ризику, нема ни потребних структурних прилагођавања, што значи – мањак квалитативних промена. Дефицит елемената динамизма у институционалним аранжманима одразио се и на структурисање регионалних привреда: крутост система рефлектовала се и на ригидност структуре, односно на њен минималан утицај на ефикасност.