РАЂАЊЕ АТЛАНТИДЕ

Приликом прегледа заоставштине Борислава Пекића, нађен је већи број магнетофонских трака посвећених дневничким белешкама које су биле диктиране у магнетофон.

Оне су биле уредно сређене по бројевима, углавном са назнакама година, смештене у специјалне преграде, са налепницама у боји. Етикете су означавале материју, тако да је већина носила наслов Дневник са ознакама ружичасте боје, један мањи наслов Златно руно имале су налепнице зелене боје, а неколико наслова, Атлантис и 1999, имале су жуте налепнице, и тако даље.

Магнетофонске траке су малог формата, намењене диктафону марке „панасоник“, на батерије, џепног формата, увек спремне за употребу. Траке су двостране, а могуће снимање на свакој страни је било шездесет минута. Од овог касетофона писац скоро да се није одвајао. Носио га је по кући, у башти (док је у њој радио), држао га је поред кревета, носио га је на излете и летовања, да би у сваком тренутку био у могућности да издиктира неку мисао, идеју, или решење неког проблема на који је наилазио приликом писања. Служио му је уместо бележнице, јер је био свесан да му је рукопис прилично нечитак – често ни сам после неколико дана није могао да прочита оно што је прибележио на брзину.

Заправо волео је све машине, справе и алатке које могу да му олакшају рад. У ту сврху послужио је и диктафон, јер му је било лакше да издиктира неколико реченица, него да носи хартију и оловку, па да на неком, можда непогодном месту мора нешто да прибележи.

Први сређени трагови размишљања о Атлантиди нађени су у Дневнику од 1. септембра 1982. Тај део је узет као уводни део књиге, а преузет је из Одабраних дела Борислава Пекића, књига 12, стране од 627. до 631, будући да је то била уједно и пишчева последња редакција текста. То је истовремено и једини део који није „скинут“ са траке.