РАЗВОЈ ДУХОВНОГ ЖИВОТА У БОСНИ ПОД УТИЦАЈЕМ ТУРСКЕ ВЛАДАВИНЕ

Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине Иве Андрића, дисертација за стицање докторске титуле Филозофског факултета Универзитета Карла Франца у Грацу из 1924, која је у протеклих осам деценија била предмет разноврсних спорења, а коју је Службени гласник реиздао прошле године, књига је од вишеструког значаја.

Неизмерно драгоцен као документ који помаже у анализи књижевног опуса нашег јединог нобеловца, готово у целини посвећеног животу Босне под турским јармом, овај спис, истовремено, у доброј мери расветљује ауторове ванлитерарне погледе на период који га је литерарно опседао, али, и потпуно независно од Андрићевог колосалног дела, представља вредан допринос историјској науци, која, о отоманској владавини на Балкану, не само да није дала коначну реч – јер коначну реч ни у једној науци, па чак ни у историјској, није могуће дати – него је далеко од тога да постави основне контуре, неопходне за барем оквирно, мноштвом међусобно потирућих предрасуда отежано сагледавање, од више митова сазданим мраком прекривеног, судбоносног периода.

Људима упућеним у Андрићеву биографију је познато да је овај запис настао из потребе на коју је аутора терала дневна нужда, без великих научних амбиција. Стога је занимљив и као доказ на мука која уметнике тера да се животу баве стварима које са уметношћу нису у непосредној вези – уз много зла, може да донесе и неко добро.