РЕЧНИК КИШЕ

Како аутор сугерише у уводној речи, подстицај за рад на проучавању феномена воде која из облака пада с неба  и њеног биолошког и архетипског  значаја за наш живот, дао му је од природе, сопственог места у њој, па самим тим и сопствене суштине отуђен однос савременог, „урбаног“ човека према падавини коју, најчешће, доживљава као непогоду која му угрожава комодитет.

Као путоказ за речник термина кључних за однос човека према киши, пре свега са становишта њеног митолошког и религијског значаја, али уз поклањање дужне пажње и њеним каснијим, профаним конотацијама, Боман је користио релевантну и богату баштину – од чувене Златне гране  Џејмса Фрејзера, Француског фолклора Пола Себијоа, радова Пјера Сентива из области хагиографије и фолклора вода и синолога Анрија Маспероа и Марсела Гранеа, преко радова познаваоца змајева Маринуса Де Висера, британских антрополога Чарлса Кингслија Мика, Чарлса Габријела и Бренда Селингмана, француских антрополога Евелин Поре-Масперо и Мари Жозе Тубијана, па све до радова Ауроре Ламонтелери и „светитеља које је измаштао Мерсерон“...

Међутим, како сам истиче, свим наводима у књизи приступао је у књижевном духу, без претензије за глумљеном научношћу, што овом речнику даје посебан литерарни квалитет и што за његовог читаоца представља посебну чар.