РЕКАПИТУЛАЦИЈА

Иако смислени наставак романа Контраендорфин, награђеног НИН-овом наградом, Рекапитулација није само „једна од“ Басариних књига, у којима можемо да нађемо све оно што нас одређује и дефинише као његове читаоце: читалачко задовољство и суноврате изван каузалности друштвене логике и позитивистичке приземности, вулгарног ријалитија времена (и простора) овдашњег, политичког блата и идеолошке изопачености, већ парадигматично дело у којем очитавамо основе и најбоље поетичке вредности његове прозе.

Насупрот овом роману и његовом идеолошком контексту, или у његовој дубини, стоји доминантна психичка структура друштва као филогенетски пренесеног наслеђа, толико урезаног у несвесно да чини саму структуру психе и суптилне карактеризације свих ликова понаособ. Поготову у епизодама када се кроз њих пројављује карикатурална слика националног стереотипа или карактеристичних облика колективне свести.

Рекапитулација је црнохуморна перспектива и отворена критика препуна суптилног сарказма, инструмент мишљења и спознаје, наличје савремене митологије. Михаил Епштајн каже: „Простор између речи и слике испуњаван је у старини ритуално, а у новије време ‒ тоталитарно.“ На том трагу је створена и Рекапитулација ‒ као идеја о трајању у свету који је заборавио своје постојање, његов почетни смисао и аутентичност.