САМО ЈЕДНО ПРОЛЕЋЕ

У роману Само једно пролеће у незахтевној, иронично-разиграној форми Балаж приказује друштвену климу 1968. године. То је дубока лична прича о грађанској побуни, иницираној Прашким пролећем, бунту чешких и словачких интелектуалаца који су притискали политичко руководство земље, тражећи демократске промене и веће политичке слободе. Уједно је то прича о свим перипетијама тог револта и о његовом краху, који почиње уласком војски Варшавског пакта на територију Чехословачке.

Главне јунаке у роману међусобно повезује случајност (смештени су у истом студентском дому), спаја их пријатељство и заједно у нади проводе тих неколико кобних месеци за Чехословачку. Свако од њих има и своја лична надања, трага за могућностима афирмације и опстанка, испуњења својих снова и жеља.  

Кроз животе ових младих људи аутор приказује све оно за шта је то друштво тих месеци – од јануара до августа – живело и шта је преживљавало: веру у реформе политичког система, наду у слободан живот, недвосмислену подршку тзв. препородном процесу, еуфорију услед отварања граница и укидања гвоздене завесе, али и стрепње како ће на све то да реагује Брежњевљева велесила. Балаж је поред свега поменутог приказао и одређену дозу наивности, која је у том општем одушевљењу била заједничка и за обичне грађане, али и за интелектуалце и политичаре.

Игор Хохел