ШЕЗДЕСЕТОСМАШ

Књига Шездесетосмаш Милисава Савића на први поглед је хетерогена, пошто су у њу уврштене приче, репортаже, интервјуи, извештаји о догађају код чувеног новобеоградског надвожњака почетком јуна 1968. године, као и текстови који имају готово есејистички карактер. То није нимало случајно будући да је, на једној страни, ова књига и замишљена као нека врста сведочанства о једном изузетно важном тренутку у животу младих људи у другој половини прошлог века, једнако као што, на другој страни, треба да покаже и како је један писац у том  важном тренутку гледао на улогу књижевности и задатак своје генерације у важним друштвено-политичким процесима и како се на различите начине ангажовао (као писац, као извештач с лица места, као репортер, али и као неко ко покушава да дефинише основне карактеристике једне тако специфичне врсте новинарског ангажмана као што је писање репортажа које имају за циљ да један облик друштвене стварности приближе читаоцу).

(Радивоје Микић)

Ова књига може се читати и као прича о заблудама и поразима једне генерације или једне поетике. Време или историја нису нам дали за право. Сан о хуманом и праведном друштву остао је само сан. Борили смо се против „црњака“ у свету, данас га има више него икад, „црњак“ из наше прозе и филмова личи на бајку у односу на овај реални, данашњи. Сав се наш шездесетосмашки ангажман свео на суво јесење лишће које се круни и распада под налетима дивљег ветра. Можда оног истог ветра који смо ми шездесетосмаши призивали – да пауци не би небо премрежили.

 (Милисав Савић)