СМРТ АРТУРОВА

Смрт Артурова, према моме мишљењу, одговор је једног човека паломе свету у којем се нашао – свету у којем је поданичка верност витезова била променљива, а лична корист снажнији подстрек неголи правична ствар. Премда је сам Малори био крив због повреде идеја изражених у тројичној заклетви, његово понашање није било ништа више него што би неко могао да очекује у једном друштву у којем се два блиска рођака отимају око енглеског престола. У једном овако јадном призору није никакво чудо да се они на нижем степену друштвене лествице понашају на сличан нечастан начин. Овако датим текстом – и то посебно с укључењем правила о витешком понашању такорећи на самом почетку – Малори као да изводи известан експеримент; овде су, каже он, изложени идеали витешког понашања. У преосталом делу свог текста он ставља на пробу ове идеале у разним ситуацијама – у питањима љубави, пустоловине и вере – као да покушава да понуди извесно решење свету у коме живи. Да ли је његов покушај био успешан – или од било какве трајније вредности – то ћу препустити сваком да о исходу сам просуђује. Међутим, без обзира на било чији лични суд, читалац би могао да се диви напору који је, у своме настојању, уложио Малори.

Малоријево дело је развође у самом развоју легенде о краљу Артуру, јер је његово штиво најповезанији, најразумљивији поступак једног јединственог аутора у разради артуровске легенде пре модерног периода. Малори узима и пробира, меша и прерађује, одгонета и додаје делове из својих извора да би испричао причу о Артуру која се одвија од почетка па до самог краја. У средини, његово жариште се удаљује од Артура да би изнело приче о његовим витезовима, у чијим је подухватима краљ неразлучива личност. Он пажљиво преуређује епизоде из својих извора да би испричао причу о Артуру коју он жели да изнесе, и његово је дело то које стоји као монументално и коначно артуровско штиво на енглеском језику, у којем су безбројни потоњи писци тражили своје надахнуће.

Дарси Армстронг