ШПАНСКА ПАРТИЈА

Када умре краљ, краљ Шпаније, то се не догађа у тишини. Убрзо ће страхота смрти протрести овај двор попут жалосне врбе и повући за собом све што јој се нађе на путу. Идите, Фаринели. Смрт Шпанског краља никога не оставља невиним.

*

Најлепши глас на свету и глас једног умоболног краља на самрти певају заједно, потпуно сами, све до завршетка арије.

Не знам да ли је неко, читајући, то запазио: али Шпанска партија приповеда једну причу коју сам касније у суштини преписао: када сам писао Пијанисту. Кунем се да ми то није било ни на крај памети: постао сам тога свестан, након много година, када сам поново узео у руке сценарио, желећи да проверим да ли га доиста треба објавити. Читао сам и у извесном моменту почео да схватам и да откривам знакове један за другим. На крају сам читао само како бих у њему пронашао делове Пијанисте. Била је то нека врста игре. Ако добро размислите, срж приче је иста: постоји неко ко уме нешто божански да ради и, парадоксално, то ради у тајности, у заштићеним и ограниченим околностима. И то чини неразумно велики број година, попут какве принудне радње које не успева да се ослободи.

У обе приче постоји један тренутак у којем неко сатера главног јунака уза зид и пита га, tout court, зашто је ту остао, зашто не сиђе с брода, зашто пева увек и само те исте четири арије: како Пијаниста тако и Фаринели не одговарају на то питање. Немају одговор, или, ако га имају, не сматрају да треба да га изговоре. У извесном смислу њихова судбина се испуњава у беспућу неизвесности, где машта читаоца (гледаоца, будући да је реч о позоришту и филму), може неометано да лута, уживајући у том неизвесном љуљушкању које, често, рађа оно што зовемо поезија.

  Алесандро Барико