СТАРИ ДУБРОВНИК У СРПСКОЈ КЊИЖЕВНОСТИ

Траг у историји, политичком и уметничком памћењу који је вишевековна република светог Влаха оставила иза себе, несмањеним интензитетом и инспиративношћу траје до данашњих дана. Дубровник украшен морем и природом и обасјан историјом, на средокраћи између склада просвећеног запада и стихије хтонског истока, родни град врлих песника, вештих морепловаца и трговаца, мудрих државника и научника, вечна је инспирација књижевника, путописаца и ходочасника његове лепоте и харизме. Злата Бојовић у књизи Стари Дубровник у српској књижевности, пратећи свеукупност инспирације, животе и дела великих дубровачких бардова и њихових нововековних „настављача“, од Матије Бана до Радослава Братића, бриљантно гради слику града пониклу у уметничкој инспирацији. Границе националне књижевности у овом случају не ограничавају поглед и тумачење, напротив, управо су то хоризонти и видици заборављеног европског и дубровачког космополитизма, универзалности која се огледала у непресушној инспирацији и узајамности између древног града и књижевног талента и дела његових хроничара. 

Вансеријско познавање дубровачке књижевности Злате Бојовић и њених каснијих инспиративних цитата, рађа осећај посебног стила и склада о коме ауторка и те како води рачуна, а о коме је можда најбоље писао познати дубровачки интелектуалац и политичар Јован Ђаја (1914): „Дубровачка складност у народу лако је уочљива и урођена, да слободно можете, путујући преко земљишта Дубровачке Републике и дан дањи по складности становника га познати, докле допираху и где престајаху границе Дубровачке Републике и дубровачкога васпитања, мада прелазећи те границе остајете ипак у истом народу, само изван домашаја дубровачке складности.“

Ове невидљиве границе су управо корице ове књиге.